После завршене основне школе могу слободно да тврдим да заиста нема ничег лепшег од ђачког доба. Основна школа је период када одрастамо у сваком смислу, стичемо другове и неко основно знање и пре свега учимо се неким правим вредностима које важе за све нас. Када сам првог септембра 2004-те године први пут ушла у своју учионицу нисам ни сутила да ћу упознати толико различитих личности које ће јако утицати на мене и моје ставове и размишљање. Сви смо били тако мали и тако слични, мада смо се сви разликовали, али смо развили по мом мишљењу једну од најбољих особина које сам понела из основне школе - способност огромне толеранције и прихватања.
Када имате шест или седам година и када упознате своје вршњаке последња ствар која вам је код њих битна је шта су обукли, које им је боје кожа или како се зову. Битно је да имате друга за игру и неког ко ће са вама поделити ужину и отпратити вас до куће. Што смо старији, потребе и ставови се све више мењају у зависности од околине у којој се налазимо. И дан данас поуздано тврдим да је наша учитељица била пресудан фактор да моји другари и ја останемо што дуже деца, на чему сам јој јако захвална. Верујем, да није било ње, сада не бих имала оволико различитог друштва у ком обожавам да будем. Исто тако јако верујем да је баш наша учитељица заслужна да ја стекнем мени једног врло драгог И доброг друга Стефана.
Када сам замољена да напишем ово, стављено ми је до знања да треба да буде написано са аспекта детета и да треба да изнесем своје ставове у вези Стефановог утицаја на мене што ћу се сада потрудити укратко да вам објасним. Када одрастате са неким и када са њим проведете пуно времена и продјете кроз различите ситуације, та особа постане део вас и неизбежан је њен утицај. Морам признати да до скоро нисам била ни свесна да је мој друг Стефан имао утицај на мене иако сам знала да сам ја њему јако помогла. Нисам била баш сигурна на који начин, али била сам задовољна што сам учинила нешто лепо. Онда је дошао први час градјанског васпитања у средњој школи где је сваки ученик причао понешто о себи, о свом друштву, о комуникацији са људима, о толеранцији, предрасудама и прихватању, и тада сам се ја сетила Стефана и схватила да сам њега могла да наведем у свим тим тезама. Сетила сам се како сам по навици пред сваки контролни у основној школи рекла Стефану да ће све бити у реду и он би ме послушао. Сетила сам се како смо за Стефанов родјендан направили посебно изненадјење за њега и како је био одушевљен. Сетила сам се како ме је наводио за најбољу другарицу и била сам поносна. Схватила сам да је Стефан мени помогао исто онолико колико сам ја помогла њему.
Мислим да је Стефаново одрастање са нама био велики изазов али сматрам да је много напредовао управо због тога што нам некако није стављено до знања да треба да му се прилагодимо. Мислим да је Стефан пуно успео јер се трудио да се, колико год је то било могуће, прилагоди нама. Сви смо заједно били бачени у то море одрастања и сви смо се сналазили помажући једни другима, без изузетака, што је учинило моје детињство посебним. Одувек ми је сметало када људи кажу да смо сви исти или када кажу да смо сви различити, по мом мишљењу поента је ценити и поштовати све што се разликује јер тиме унапредјујемо себе и своја схватања.
Ако бих једну ствар могла да пожелим свим мени драгим људима, то је да пронадју особу која цени њихово присуство у свом животу. Ја сам схватила да је мој друг Стефан једна од тих особа и да баш због тога не постоји ништа битније него да те људе којима сте потребни испуните радошћу. Искрено верујем да ми је Стефан указао да је пре свега најлепши осећај када знате да се неко лепо осећа због вас и да не тражите ништа за узврат јер вам је довољно што знате да сте разлог за нечији осмех.
Мај 2013
Лана Раднић,
ученица И разреда Шесте београдске гимназије, претходно ОШ “Иван Горан Ковачић”, Београд