Сви се ми разликујемо. Разликујемо се по боји очију, косе, коже, висини, интересовањима, стварима које волимо или не волимо, погледима на свет, понашању... Те разлике су добре. Живот би био досадан када бисмо сви били исти. Неке од тих разлика лакше прихватамо, неке теже, а неке уопште не можемо да разумемо и одбацујемо их. Некима се подсмевамо, а некима дивимо. Постоје људи који те разлике „умеју да носе“ и њима се поносе, а неки их сакривају и покушавају да се понашају као већина. Али шта је са оним особама које те своје разлике не умеју да сакрију, који су исмевани због њих и не умеју од тога да се одбране?
Са Стефијем сам расла, сазревала. Увек сам донекле примећивала да се доста разликује од друге деце. Није волео да игра фудбал са другим дечацима, није излазио напоље и до изнемоглости трчао, јурио, галамио или шта већ деца раде. То ми је у исто време било и необично али и потпуно обично. Знала сам да има „проблем“, аутизам, али никада нисам у потпуности разумела шта то значи. Мислим да ни сад не разуемем. Он је увек за мене био мој старији брат и једино тако сам га и доживљавала. Као мали смо се доста свађали, некада чак и тукли, али то је оно што браћа и сестре раде. Када је кренуо у школу, волела сам с њим да радим домаћи, учим, цртам, пишем. Све што је он радио радила сам и ја. И сада, када смо старији, често размишљам о томе како је он пре годину дана радио исто ово што ја сад радим. Све те припреме за завршни испит, матуру, екскурзије, упис у средњу школу, све ми се то чинило тако далеко, а ево ме ту, где је и он био. Вероватно нисам ни свесна колико је заправо он утицао на мене. Увек сам на неки начин покушавала да га сустигнем, мислим да сам због њега гурала напред и да ми је он у великој мери помогао да будем оно шта сам. Пре свега сам схватила да је нормално да се разликујемо и научила сам како да те разлике прихватим. Научила сам да никога не треба исмевати због нечега на шта не може да утиче и да све људе треба поштовати иако се са некима не слажемо баш најбоље.
Исто тако мислим да сам и ја на њега утицала, да је и он учио од мене. Сећам се да су ми причали како ме је Стефи као мали често имитирао. На пример, прве реченице изговорио је када сам и ја почела д причамгледајући сликовнице које га до тада нису занимале, све док није видеомене како то радим. Или када сам почела сама да идем у продавницу и он је хтео да иде са мном. Па чак и сада несвесно утичем на њега. У последње време све више жели сам да учи, без ичије помоћи, каже хоће да учи као ја. Све више ствари хоће сам да ради. Другарица ми каже како и она мисли да се он много угледа на мене, иако Стефи то неће да призна.
Често размишљам о томе зашто баш он мора да буде толико другачији од осталих. Некада мислим како је то неправедно, али онда се сетим како ту разлику никада ни нисам претерано осећала. Како расте, тако примећујем да је та разлика све мања, видим колико се труди да се уклопи, схватам да и њему смета што је другачији, али опет, са друге стране остаје при неким својим ставовима и мишљењима, што ми се јако допада.
Нисам свесна колико време брзо пролази и да ће за само неколико година Стефи постати одрастао човек. Како било, увек ћу се трудити да му помогнем да оствари своје жеље и циљеве и да живи онакав живот какав жели.
Мај 2013.
Марија Лазаревић, сестра дечака са аутизмом, ученица осмог разреда ОШ „Милоје Васић“ из Београда