Када сам први пут видела Стефана, испрва ми је било чудно. Због мог искуства са братом који такође има аутизам, нисам знала да неко са аутизмом може да иде у школу. Била сам као и сви остали у ишчекивању, степела сам. Плашила сам се да ће можда неког да удари или нешто слично. Али, на срећу, то се није десило и видела сам да Стефан није склон томе. У другом полугодишту првог разреда, одлучила сам да седнем поред њега јер је изгледао јако усамљен и помало збуњен. Он се тада, као и ми, налазио у потпуно новом окружењу и није навикао на ново одељење.
С друге стране, имала сам осећај да нико неће схватити шта је важно за њега, како да му помогну. Све је то било потпуно спонтано. Једноставно сам имала потребну да му помогнем. На неки начин се може рећи да је моје искуство са братом била олакшавајућа околност, јер у супротном, данас не бих седела поред Стефана, не бих знала како да се понашам према њему нити како да му помогнем.
Сећам се да ме је Стефан много пута пријатно изненадио, а први пут је то било када је одговарао историју. Историја је била први предмет који смо требали да одговарамо у првом разреду. Очекивала сам да се нико неће јавити, али онда је Стефан дигао руку. Не само то, он је и супер одговарао и добио је оцену коју је заслужио. Била сам изненађена толико да сам рекла својим родитељима и другарицама из основне. Хтела сам и разредној да јавим.
Понекад на одморима причамо о Дивни Васић и Вањи Булићу или о професорима који му се не свиђају. Може се рећи да смо постали другари. Иако има аутизам, он је као и сви остали, уме да слуша, има своје мишљење и учи. Показује осећања попут туге или љутње као и сви други. Заправо, он се ни не разликује много од нас, само људи мисле да је другачији.
II-9, II економска школа, Београд