Како одрастамо, упознајемо велики број различитих људи, и свака од тих особа у већој или мањој мери утиче на нас и помаже нам да формирамо сопствену личност. Свака од тих особа у себи носи нешто по чему је посебна и све су различите. Неке од тих разлика лакше прихватамо, неке теже, а неке уопште не можемо да разумемо и одбацујемо их. Некима се подсмевамо, а некима дивимо.
Постоје људи који те разлике „умеју да носе“ и њима се поносе, а неки их сакривају и покушавају да се понашају као већина. Управо због тих разлика се учимо новим вештинама, стичемо нова знања и усвајамо особине које ћемо носити у себи заувек и то је нешто што се дешава сасвим спонтано. Постоје особе које ће увек бити уз нас и уз које ћемо увек стицати нова сазнања, иако смо се већ „определили“ за неке ствари, схватили шта волимо, шта не, усмерили се ка неком циљу. Познајем много људи, и за већину њих умем да кажем какав су утицај имали на мене. Ипак, особа која је у, по мени, највећој мери, успела да ми помогне да постанем оваква каква сам сад је мој брат, Стефан.
Са Стефијем сам расла, сазревала. Увек сам донекле примећивала да се доста разликује од друге деце. Није волео да игра фудбал са другим дечацима, није излазио напоље и до изнемоглости трчао, јурио, галамио или шта већ деца раде. То ми је у исто време било и необично али и потпуно обично. Знала сам да има „проблем“, аутизам, али никада нисам у потпуности разумела шта то значи. Мислим да ни сад не разуемем. Он је увек за мене био мој старији брат и једино тако сам га и доживљавала. Као мали смо се доста свађали, некада чак и тукли, али то је оно што браћа и сестре раде. Увек смо се доста разликовали, али било је ствари у којима смо обоје уживали и које су ми остале у сећању као нешто наше. Не знам да кажем како сам у том периоду утицала на њега, као ни он на мене, али претпостављам да нам је обома било довољно то што смо имали неког са ким смо могли да се поиграмо, причамо, проведемо време када нам је било досадно или једноставно заједно пролазимо кроз ствари које обоје нисмо волели, као што је било обданиште. Ни једно од нас није волело да иде тамо, али се сећам да ми је увек било лакше када га видим на ручку или у дворишту.
Када је кренуо у школу, волела сам с њим да радим домаћи, учим, цртам, пишем. Све што је он радио радила сам и ја. И сада, када смо старији, често размишљам о томе како је и он пролазио кроз све што се мени сада дешава. Све те припреме за завршни испит, матуру, екскурзије, упис у средњу школу, прилагођавање на нову околину, друштво, више обавеза, све ми се то чинило тако далеко, а ево ме ту, где је и он био.
Вероватно нисам ни свесна колико је заправно он утицао на мене. Увек сам на неки начин покушавала да га сустигнем, мислим да сам због њега гурала напред и да ми је он у великој мери помогао да будем оно што сам. Пре свега сам схватила да је нормално да се разликујемо и научила сам како да те разлике прихватим. Научила сам да никога не треба исмевати због нечега на шта не може да утиче и да све људе треба поштовати иако се са некима не слажемо баш најбоље. Исто тако мислим да сам и ја на њега утицала, да је и он учио од мене. Сећам се да су ми причали како ме је Стефи као мали често имитирао. На пример, када сам почела сама да идем у продавницу и он је хтео да иде са мном. Па чак и сада несвесно утичем на њега. То схватим тек када видим како размишља или реагује у неким ситуацијама. Видим да покушава да буде што самосталнији, љути се када му причамо шта треба да уради, како да се понаша, јер се испостави да то и сам уме да препозна. Мислим да смо моји родитељи и ја и даље око тих ствари застали у периоду када је био мали и да не схватамо колико је напредовао од тад. Највише ме је изненадио његов нагон да ме брани када мама или тата кажу да нешто урадим, а ја се буним. Увек им каже да ме оставе на миру, да могу да радим шта хоћу и тек сам после неког времена схватила да тиме жели да ми каже да и ја урадим исто када њему нешто смета. Понекада умем да одреагујем онако како њему не иде у прилог, па се тада буни и каже ми како он мене увек брани, а ја њега никад. Схватила сам да му је у таквим ситуацијама потребна додатна подршка. Такође, уме да ме изненади када уђе у моју собу, без неког посебног разлога, па онда причамо о ономе што му се десило тог дана у школи, неке проблеме на које наилази, о емисијама које воли да гледа. У тим тренуцима увидим да се он, заправо, не разликује много од мене или било кога другог, јер сви заправо имамо ту потребу да се неком исповедимо, кажемо шта нас мучи, шта нас чини срећним, и увек ми буде драго што сам једна од особа којој верује и са којом може да прича о таквим стварима.
Често размишљам о томе зашто баш он мора да буде толико другачији од осталих. Некада мислим како је то неправедно, али онда се сетим како ту разлику никада и нисам претерано осећала. Некако ми је нормално да буде такав. Како расте, тако примећујем да је та разлика све мања, видим колико се труди да се уклопи, схватам да и њему смета што је другачији, али опет, са друге стране остаје при неким својим ставовима и мишљењима, што ми се јако допада. И поред свих његових посебности и разлика, срећна сам што имам једну особу као што је он, особу која ме је толико тога научила и помогла ми.
I-4 Шеста београдска гимназија