Имам девојчицу са лаком менталном ретардацијом која је Одлуком Центра за социјални рад Темерин додељена у хранитељство нама, стрицу и стрини тј. мени од 2005. године, а од њене 6 године. Ишла је у специјалну школу "Милан Петровић" од првог до осмог разреда у Сиригу - истурено одељење. Одељење је бројало петоро деце. Пошто је веома везана за мене (стрину) одлуком интерресорне комисије да нас две не одваја тј. њу у интернат где је и примљена, предложили су уз моју сагласност да је упишу у редовну школу у Темерину "Лукијан Мушицки" по ИОП програму.
Након одлуке интерресорне комисије, дошла сам код директора поменуте школе, и наставнице српског језика М. Р. на разговор и указала им на проблеме које моја девојчица има. Први утисци о тој школи су ме испунили надом, али је остао страх од не/прихватања друге деце и наставника. На првом родитељском састанку који је био 7.9.2013.године, уз дозволу разредног старешине, М. Р, обратила сам се свим родитељима са молбом да разговарају са својом децом и замоле их за разумевање према мојој М. Желела сам само да буде прихваћена, а не, не дај Боже, исмејана.
Сада, имам моралну потребу и обавезу да искажем своју огромну захвалност и родитељима и деци из разреда и осталој деци те школе као и свим наставницима и члановима Управе школе. Више него што сам очекивала, пружили су јој не само подршку него је прихватили као себи равну, укључили у све наставне и ваннаставне активности као равноправну толико да се не осећа другачијом. То је огромна помоћ не само мојој девојчици него и мени као старатељу. Нема веће радости него видети такво дете задовољно и срећно како долази из школе, а исто тако и одлази у њу.
Посебно желим да похвалим Тим за инклузију који је уложио огроман труд да би моја М. била као друга деца.
У време када чујемо само лоша искуства и лоше вести из домена просвете, тешко је поверовати у овакву причу, али моја прича је истинита и искрена и своје позитивно искуство желим да поделим са осталим родитељима која имају децу са сметњама у развоју, јер знам са чиме се носе, колики су њихови проблеми и страхови. Уз љубав, труд и добру вољу, какву су показали сви чланови школе "Лукијан Мушицки" у Темерину, могуће је постићи и оно што је наизглед немогуће.
Д. В, Сириг