Мрежа подршке инклузивном образовању

Main menu
A- A A+

Писмо мајке осмогодишњег дечака који се образује по индивидуалном образовном плану

Моје име је М. Н. Мајка сам осмогодишњег дечака ,који има потребу за додатном подршком у образовању. Он је ученик првог разреда ОШ “Николај Велимировић”, Шабац и прати инклузивни, индивидуални програм наставе.

Он је наше друго дете. После порођајне компликације, рођен је са оштећењем леве мождане коморе, која је узрок његовом физичком и менталном кашњењу у развоју. Захваљујући изузетној посвећености лекара, схватли смо да, колико год оштећење мозга било озбиљно, постоји могућност да се упорним радом  формирају нове синапсе и омогући бољи и квалитетнији живот за наше дете. Уз велику стручност лекара, наше  родитељско залагање и подршку породице, наш син је проходао у 4,5 години, нешто касније проговорио, а сада је он добар, весео и послушан ђак првак, интегрисан у здраву и подстицајну вршњачку групу.

Од огронмог значаја био је полазак нашег сина у предшколски вртић, где је имао први сусрет са групом вршњака. Захваљујући васпитачици Т.Ј, он је био лако и брзо приваћен од деце, радо је ишао у вртић и учествовао у активностима које је васпитачица за њега одабирала. Уопште, однос васпитача и психолога, а онда и подршка других родитеља из групе, учинила је велики помак у социјализацији нашег детета као и у усвајању основних правила понашања у групи.

Ове године је кренуо у школу. После индивидуалних разговора са школскоим психологом и педагогом, укључен је у разред учитељице Д.И.  Сматрам да је  за напредак нашег детета, пре свега заслужна хуманост, стручност, посвећеност и стрпљење његове учитељице. Интеграција у групу је била невероватно лака и природна, учитељица је са великим тактом и мером поставила критеријум за његово место међу вршњацима. Превазилажење ситуације коју је деци требало објаснити је тема о којој би требало да говори учитељица, али ја могу да кажем да је наша сарадња, као и сарадња са личним  пратиоцем нашег детета (то је жена која са њим седи у клупи и помаже му у праћењу наставе) одлична и успешна.

Од када је укључен у наставу у инклузивном програму, примећујемо велики напредак у социјалном и емоционалном сазревању нашег сина. Он је научио да поштује правила понашања у школи (зна да мора да подигне руку ако жели нешто да каже, зна да мора да одговори на постављено питање, извршава своје обавезе писања домаћег задатка, зна да са другарима мора да буде пажљив и стрпљив...) радује се сваком одласку у школу и дружењу са другарицама и друговима. Опет захваљујући односу који је креирала учитељица, прихваћен је као исти, али са другачијим потребама, тако да добија позиве за рођенданске прославе и ужива застишту вршњака. Угледа се на другаре и ниво осамостаљивања је повећан (почео је сам да одлази у тоалет, сам да пере руке, дува нос, хода по улици, трчка на одмору...)

У изради наставно-образовног плана, поред учитељице и нас, родитеља, учествовали су школски педагог и психолог. Оне су, такође посвећене његовом развоју, понашању и сагледавању могућности, редовно посећују часове и прате наше дете. Захваљујући томе, израда наставног индивидуалног плана била је у складу са могућностима нашег сина, без нереалних очекивања и притисака. У тромесечном плану наведени су приоритети које је Никола апсолутно савладао, тако да је наше задовољство успехом ове сарадње велико. Иако још не зна да чита, наше дете је научило слова, усвојио је појам броја до 5 и учествује у вербалним и музичким изражавањима. Посебан акценат је стављен на његове могућности (одлично памти оно што чује и то перфектно репродукује, музикалан је, лако памти и репродукује речи енглеског језика  и воли приче о птицама, животињама и радо их препричава). Оно што су његове слабе тачке у развоју (графо-моторно је апсолутно неспособан) није пренебрегнуто, већ је сачињен план и програм усвајања технике писања, тако да он сада може да држи оловку и повлачи линије узмеђу две тачке!

У сваком случају, напредак нашег детета је евидентан и велики, а наша одлука да га укључимо у здраву и подстцајну школску вршњачку групу се показала као исправна. Још једанпут бих подвукла да је сав овај бенефит за наше дете било могуће остварити само захваљујући посвећеној и изузетној учитељици, као и тимском раду школског психолога и педагога, које са добром вољом, стручно и искрених емоција, чине све да наш син напредује у социјалном, емоционалном и едукативном смислу.

На крају, осећам обавезу да изнесем своје мишљење о недовољној подршци друштва према деци из осетљивих група. За разлику од школе и окружења у коме се дете развија и расте, наше искуство са тада важећим законским одредбама није било позитивно. Конкретно, није му било омогућено да два пута похађа предшколски вртић, што је за његов развој и сазревање, а према мишљењу еминентних стручњака педијатра и психолога, било од изузетне важности. Навела бих још да је нашем дету ускраћено право на персоналног асистента, као и средства која би омогућила да деца са посебним потребама, у оквиру своје школе, могу да добију вежбаонице, алате, учила и друге врсте помоћи. Морам да кажем да учитељица сама, из личних средстава, осмишљава помагала, учила, паное и др. које користи у раду са нашим сином.

Коначно, рећи ћу да смо ми родитељи задовољни што наше дете води и живи квалитетан и срећан живот окружен подршком учитеља и школе, ужива у благодетима другарства и стиче другаре који ће, према нашем сину имати заштитнички однос, научени да поштују разлике, да буду искрени и пожртвовани у помоћи коју би једни другима требало да пружамо, јер је живот - ЧУДО.

В Регионални састанак Мреже подршке инклузивном образовању, Шабац, 21.03.2014.

Развој Мреже подршке ИО подржали

ДИЛС КултурКонтактСДЦУНИЦЕФ