Сви смо ми различити на неки начин и једноставно јединствени и посебни. Неко се више а неко мање истиче по својим особинама. У ишчекивању тог првог септембра, пуна радости и радозналости упознала сам нове људе, заиста дивне и посебне. Људе који су оставили неке лепе успомене и сећања на дивно детињство. Огроман утицај је имала наша дивна учитељица која нам је често замењивала маму и тату а и била је и прави пријатељ пре свега. Учила нас је доста о животу и трудила се да нас научи да смо сви исти и једнаки колико год малих разлика имали. Заиста, разлике су благо.
Стефан је доста промена у мом детињству изазвао. Доста ствари сам разазнала помоћу њега. Доста важних ствари ће ме пратити цео зивот. Уз њега сам науцила да препознајем и разликујем битне од небитних ствари. Понекад, неправду која је учињена не можемо да исправимо нити разумемо, можемо само да научимо лакше да је поднесемо... Једноставно, човек мора да буде свестан како утиче на друге људе. И да се труди да никоме не одмаже.
Нисам тип који исмева особе које не познаје а пре свега ни оне које познаје а имају неки проблем. Увек треба помоћи а не одмоћи некоме и то је јако важно. Никада нисам толико размишљала о Стефановој различитости јер једноставно он је био део нас...Тек сам то можда схватила када смо кренули у средњу школу. У мојој средњој школи једноставно не постоји таква особа која на неки посебан начин зна се радује ситницама и када му изађете у сусрет и помогнете да му то толико значи... На неки чудан начин такође сам то схватила када је и мени било тешко као и њему због новог окружења јер је све некако било другачије. Није било особа које ће те усрећити макар учинили најмању ситницу за тебе. Знам да би Стефи јако желео да неко од нас са којима се дружи цео живот буде са њим у новој школи јер је јако тешко носити се новитетима и променама. Али ја видим да је он упознао јако добре другове који су га прихватили веома брзо и због тога ми је јако драго.
Мислим да је он један јако храбар момак јер је успео да преброди све промене које су нам свима биле тешке. И надам се да ћемо се још дуго дружити и да ћу имати прилику да посматрам како све више и више напредује.
II разред Медицинске школе, раније ОШ “Иван Горан Ковачић”, Београд