Сви смо ми међусобно различити и свако од нас је посебна личност са својим прохтевима, особинама, манама, жељама. Понекад нас заједничке жеље и интересовања повежу па се, према томе са неким мање или више дружимо. Другарство у школи је једно од тих стицања знања, где смо сви једнаки и са свиме се сусрећемо по први пут.
Када смо кренули у први разред окупили смо се сви око исте учитељице, а ми смо били различити. Неки високи, неки мали, неки лепо очешљани, неки помало чупави, сви лепо обучени. Након неколико дана смо се упознали са паровима са којима седимо а потом са целим одељењем. Постали смо мала дружина са заједничким циљем. Тада смо сазнали да у одељењу имамо децу према којима треба да будемо пажљивији. На одмору, у игри они су били са нама и сви смо их прихватили јер нисмо осетили никакву разлику. Заједно смо трчали, делили ужину - били смо једнаки. Тада нам ништа друго није било важно. Али на часовима смо приметили да учитељица њима чешће прилази. Њој је било важно да њих као и нас охрабри и да се сви трудимо и дамо највише што можемо. Грдила нас је све када не урадимо домаћи, једнако изводила на таблу и тако нас је спојила да просто једне друге прихватимо без обзира на нашу различитост. Они су се трудили да ни у чему не заостају. Гледали смо исте серије и емисије, слушали исту музику, размењивали се са истим сличицама. Посећивали се на рођенданским забавама, играли и веселили.
Моја школа је посебна по томе и прва. И надам се да ће дати пример другим школама да су деца деца и да сви имају потребу да заједно одрастају.
Правно пословна школа , раније ОШ "Иван Горан Ковачић", Београд