Бити човек значи бити спреман на компромис, спреман да делиш и прихваташ. Многи од нас нису способни то да ураде, неки из страха а неки јер просто не знају. Прихватање се, бас као и све остало, учи. Ја сам имала ту срећу да ту вештину научим уз једног посебног дечака, који је мене научио иИи помогао ми висе него што сам мислила да ће моћи и више него сто сам ја њему икада помогла.
Посматрати једну групу првачића њиховог првог дана школе је вероватно веома занимљиво. Када имате 6 и 7 година немате став ни о чему, свеједно вам је како ко изгледа и ко шта воли, довољно је да тај неко жели да се игра са вама, да је спреман да се расправља са вама о играчкама и да је просто ту кад вам је досадно. Временом се формирају интресовања и мишљења, одвајају се добри од најбољих другова и бољи од лошијих ђака, али ви сте и даље ту сви заједно и сви пролазите кроз исте ствари. Барем се мени тада тако чинило.
Не могу да се сетим када сам сазнала, или боље рећи, схватила да са мном у одељење иде мало другачији дечак. Стефан се није пуно разликовао од нас, и он је бојио, цртао и радио домаће задатке. Исто као и сви ми радовао се пред час физичког а гунђао када бисмо требали да радимо писмени из математике. Умео је да каже шта му се свиђа а шта не. Ишао је са нама на рекреативне наставе, играо се са нама и учестовао је у формирању заједнице. Сећам се да сам, баш ја имала за задатак у четвртом разреду да представим сваког члана свог одељења на приредби и није ми било тешко да то урадим. За сваког од њих имала сам да кажем неку посебну ствар или да истакнем његово залагање и улогу у одељењу и његове врлине. Сви смо били битан фактор и сви смо, можда понекад и неприметно и несвесно утицали једни на друге. И сада, после неког времена, могу да кажем да је Стефаново присуство утицало на мене. Можда грешим, али баш због њега чини ми се да сам постала пажљивија. Научила сам шта значи имати стрпљење и вољу да саслушам, да водим рачуна о људима око себе и да се трудим да будем сталожена, да будем фина чак и кад немам неки посебан разлог за то. Уз Стефанову помоћ схватила сам колико људима значи кад си ту за њих у свакодневним, малим, понекад наизглед небитним изазовима. Значи, кад си спреман да мало успориш, станеш и размислиш, да ли постоји начин да некоме бар олакшаш неке изазове и недоумице на било који начин. Заиста је дивно то науцити.
Сматрам да и даље можда нисам сасвим сигурна како бих објаснила своју улогу у Стефановом развоју. Не могу тачно да одредим на који начин сам му помогла али мислим да могу да кажем да ме он сматра пријатељем и то ми пуно значи. Оно што знам, то је да сам се трудила да будем стрпљива и да га саслушам, да уважим и његове потребе и мишљење и да га похвалим кад уради нешто добро. Трудила сам се да схвати да у мени има подршку и пријатеља и мислим да је то најбитније у грађењу односа са другима. Главни чинилац је добра воља и подршка, Стефан ју је имао и у школи и у кући. Можда је моје мишљење погрешно, али мислим да је битно било и то што је Стефан покушавао да се прилагоди нама исто колико и ми њему и није желео да се разликује. То је допринело да он постане паметан, способан младић са добрим успехом у школи и људима који га подрзавају око себе.
Кажу, све лепо што урадимо вратиће нам се, мени јесте јер имам једног заиста посебног пријатеља. Не можемо да преузмемо нечије проблеме и борбе, можемо само да будемо ту за њих и да их волимо. Заиста мислим да је то довољно и да треба да научимо да је то уствари једно велико задовољство.