На почетку прошле школске године Стефан је био нов као и сви остали. И онда смо кренули да се упознајемо, свако са сваким, како то на почетку и иде, па тако и са Стефаном. Он је био повучен, али добро, као и сви ми...
Желим да се присетим једног детаља из првог разреда, тачније првог дана школе. Приликом представљања ученика, на питање одељенског старешине зашто смо уписали Другу економску школу и образовни профил пословни администратор, Стефан је био једини ученик који је јасно рекао да је школу и баш овај профил уписао јер жели да постане новинар, што ме је одушевило.
Тог првог часа издвојио се од свих нас, само по томе што је знао шта жели да ради. Идућег часа без његовог присуства, разредна нам је рекла да је Стефан ученик који има аутизам и да ће ићи са нама у разред. Рекла нам је неколико реченица о аутизму и указала нам на неке његове спечифицности и могућа понашања (понављање исте реченице, можда ће када је нервозан да говори повишеним гласом...)
Том приликом је рекла да у нашем одељењу има 30 ученика и да смо сви медјусобно веома слични али и веома различити и да је постојање различитости велика предност и наша добит. Позвала нас је да свако од нас себи да шансу да се што боље међусобно упознамо, будемо отворени за различитости јер ће нас оне обогатити. Заиста је тако, у нашем одељењу има 30 јединствених младих људи и сви се разликујемо по хобију којим се бавимо, спортовима које тренирамо, музици коју слушамо, стилу облачења... Стефан је дечак који нема интересовања за спорт, иако је један од вреднијих на часовима физичког, али га занима музика, естрада, новинарство...
Можда се сада питате зашто је Стефану потребна наша помоћ?
Али, зашто да не?... Он је за нас као и сваки други дечак из одељења, на друг, Стефан, и није нам тешко да му помогнемо око било чега, да му исфотокопирамо нешто, позајмимо свеску... Ево ја сам са њим ишла до пекаре пар пута, јер сам знала да треба да пређе улицу, или да му помогнем око плаћања или ста год да је потребно. Такође сам са њим ишла испред сколе да заједно сачекамо његовог тату који је требало да дође по њега, мислећи да можда Стефан не оде негде, да се не изгуби... Мада, више сам страховала него што би се то стварно десило. Али нисам била сигурна да ли њему уопште треба помоћ, јер, ево нпр. то са пекаром, то је можда ко зна који пут да он иде до пекаре, и можда му ја уопсте нисам требала. Што ме је и навело на то да ја њега у ствари питам да ли му нешто треба. Такође сам му рекла, ако му затреба нешто, да слободно каже и затражи помоћ.
Често заједно проводимо одморе. И има једно место на коме смо стално (поготово сада када је хладније), тј. уз радијатор. И стално нас ту сви виде, што би наша разредна рекла: придржавамо радијатор. И мислим да се Стефан осећа пријатно са нама, причамо о свачему и приметила сам да делимо слична интересовања. А и он је тако сигуран да неће закаснити на час.
Професори, бар вецина, стварно су вољни и заинтересовани за Стефана. Имају разумевања и обраћају пажњу на те неке ситнице, као нпр. доста пута застану, понове кад се нешто диктира, усмеравају га ста да нађе у књизи, шта да учи... Али да будемо искрени, има и оне мањине која једноставно није заинтересована и која нема воље нити снаге за то.
За нас лично, пријатељство са Стефаном представља стварно једно велико искуство и један велики плус. И на крају, када погледамо, он се стварно сјајно уклопио.
II-9, II економска школа, Београд