Када сада погледам период основне школе и на сва лепа сећања, доживљаје, видим да велики део свега тога представљају Стефан и Марија. Ствар је у томе што смо од њих научили нешто што не моземо да научимо у школи, а што је изузетно важно, тј. заправо важније од свега што смо уопште научили у школи. А то је да смо научили да будемо људи. Научили смо да смо сви слични и да треба да се боримо за то.
Стефан је увек био добар. Прави друг. Увек би приметио када је неко тужан и увек би ту исту особу орасположио на начин на који је само он умео. Знао је да нам приђе док смо тужни и да нам каже да ниста није тако лоше као што изгледа, да ће бити боље, и да никако не треба да се секирамо. Стефан никада није заборавио ничији рођендан и увек је био међу првима који су нам честитали. Много је волео да учествује у рођенданским изненађењима и увек би тачно погодио шта је оно што би ту особу посебно изненадило. И то је оно што смо сви обожавали код њега. Увек нам је помагао, да ли тиме што би нам позајмио оловку, свеску или дао који поен на кошарци на физичком. Никада није никога увредио. А, то је оно на шта би сви дечаци могли да се угледају на њега. Увек нас је одушевљавао тиме што тачно погоди дане и датуме и то доста година унапред. Захваљујуци њему ми смо чули за разне певаче које он воли, за новинара Вању Булића, и за разне емисије које прати. Самим тим и ми смо заволели песме које он воли, а некима од нас су баш те песме постале и омиљене.
А најважније од свега што смо научили је да се све може кад се хоће. Да су воља, жеља и стрпљење три најважније ствари које нам заправо требају за све. Да увек треба да будемо упорни и да се трудимо што више и да ће нам циљ тако бити ближе. Јако ми је драго што сам уопште упознала Стефана, што ми је друг и волела бих да тако и остане.
II-5, Шеста београдска гимназија, раније ОШ “Иван Горан Ковачић”, Београд