Autorka: Gordana Ninkov, učiteljica, OŠ “Desanka Maksimović”, Bačka Palanka
Učiteljica Gordana Ninkov iz Osnovne škole „Desanka Maksimović“ u ovom članku govori o prvom susretu sa svojim učenikom sa teškoćama iz spektra autizma, svojim strahovima i dilemama, postepenom upoznavanju i prihvatanju, uspesima u radu sa njim i razvoju međusobnog poverenja.
Malo je reći da sam bila uplašena kada mi je direktorka, pre četiri godine, saopštila da će u moje odeljenje prvog razreda biti upisan i dečak koji ima autizam. Zašto baš ja, bilo je jedino o čemu sam u tom trenutku mislila. O autizmu ništa nisam znala. Do tada sam samo imala priliku da vidim film "Kišni čovek" u kojem glavni junak ima autizam.
Buntovna, kakva jesam, odmah sam iznela svoj stav da ja nisam spremna niti dovoljno stručna za rad sa takvim učenikom. I, kako to oni misle, kad postoje stučnjaci koji znaju to da rade! Kako u prvom razredu, koji je sam po sebi posebno zahtevan, da radim sa detetom koje je toliko specifično? Šta ja uopšte znam o tome? A uz to, 28 učenika je bilo upisano u moje odeljenje.
Posle prve reakcije ljutnje i bunta, pojavljuje mi se strah: „A šta ako povredim dete? Ako mu zbog mog neznanja nanesem štetu? Zar ne shvataju koliko je to ozbiljno pitanje? Pa to je dete“.Odgovor moje direktorke bio je: „Samo mu budi ono što jesi. Učiteljica." Shvatila sam da nema koristi od moje ljutnje i da treba da prihvatim da je to sada moj đak.
Prvo što sam uradila, uzela sam broj telefona i adresu deteta. Nekoliko dana pred početak školske godine najavila sam se i otišla u kućnu posetu. Htela sam ga upoznati u njegovom domu.Tamo gde je on siguran i tamo gde će me lakše prihvatiti. Susret je bio u znaku uzajamnog posmatranja. Iz daljine. I gle obrta! Odmah mi se dopao. Najviše su me fascinirale njegove pametne oči. Bilo mi je lakše. A i njima. I za mene i za njih bio je to početak jednog neizvesnog puta. Ni oni, a ni ja nismo znali gde će nas odvesti.
Počela je školska godina. Svi smo se upoznavali. Nije bilo lako. Bila sam sama. Sve oči uprte u mene i jedan par čvrsto stisnutih. Nije nas gledao. Žmurio je, a u krilu torba grčevito zagrljena. Nisam mu prilazila prvih dana. Puštala sam ga da osluškuje moj glas, moj smeh, pesmu. Kad sam, slučajno otpevušila deo priče, primetila sam da je otvorio oči. Tako smo počeli. Na svim časovima se slušala muzika. Odmah sam tražila od direktorke internet u učionici da bih muziku prilagodjavala našim potrebama i zadacima. Osluškivala sam ga svim čulima. Naučila da ga neka muzika uznemirava, a neka opušta. Shvatila sam u čemu je tajna. Visokofrekfentni tonovi nisu odgovarali njegovom sluhu. Izražen, preosetljiv sluh. Tako naučih prvu lekciju.
Mnogo stvari sam sama otkrivala i učila. Posmatrala ga. Posle prve nedelje oslobodio se i bežao po školi. Voleo je da trči a da ga ja vraćam. Bila sam u gruču, strepela sam da ne ode van škole, ali sam želela da se ne oseti sputano i prihvatila sam jedno vreme „njegovu igru“. Onda sam procenila da je došlo vreme da on prihvati „naša pravila“. Rešila sam da zaključavam učionicu. Nisu me zanimale reakcije drugih u školi. Mojim prvacima sam objasnila, razumeli su i nije im smetalo. Čak im je bilo zabavno. Njemu nije smetalo zato što je shvatio da sam odlučna. Poštovao je moje NE. Polako sam mu postala autoritet. Mnogo kasnije i neko koga voli, kome se raduje i kome veruje.
Nikad ga nisam prevarila. Pazila sam da mu obećam samo ono što mogu ispuniti. Tako je pristao i da uči prva slova. Ako uradi, može da se igra. Toliko brzo je obavljao zadatke da sam se ispočetka nalazila u problemu jer je onda imao dosta slobodnog vremena a ja sam morala raditi i sa drugom decom. Da mu u hodu dodate još zahteva nije pristajao. Dogovor se morao poštovati. Tako sam ja naučila da trebam pripremiti mnogo više aktivnosti i dati mu unapred jasnu instrukciju tipa KAD URADIŠ TO, TO, TO, ONDA MOŽE IGRA. Tako je počeo ličiti na pravog prvaka.
Mi bi verovatno bili još jedno u nizu odeljenja koje se ni po čemu ne razlikuje od mase drugih, da nema našeg Dragog, kako ga od milja zovemo. On je svetla tačka u svakodnevnici tipičnog đačkog života. Mnogo se ponosimo njime jer on je naš heroj.
Dete, kome je svaki trenutak proveden mimo sigurnog kutka roditeljskog doma bio stres, frustracija, strah, krenuo je sa drugom decom u školu. Nije govorio, nije vadio pribor i nije ustajao sa mesta gde je odabrao da sedi. Sam, uplašen, zbunjen, užasnut zvucima i žamorom dece. Neću ovde govoriti šta je to za njega značilo. Mnogi od vas, upućenih, znaju. Govoriću o tome koliko je to dete dalo nama, pre svega, i koliko smo mi dali njemu. A najviše ipak dobismo mi, njegovi drugari i ja njihova učiteljica. Posmatrali smo se, ispitivali i tako upoznavali. Nisu deca odmah zavolela njegovu nevinost i čistotu i razne njegove „namćorluke“. Nije ni Dragi odmah zavoleo nas. Bio je to dug put.
Prihvatili su ga svi onako kako to samo deca umeju, a ja sam ih vodila na tom putu. Mnogo sam im čitala, pričala učila šta je život i kako nije uvek pravedan ali da mi možemo jedni drugima da ga ulepšamo. Kroz nastavne sadržaje (a i mimo njih) mi smo korak po korak naučili da smo unikati, jedini na svetu takvi kakvi smo, i da smo stoga različiti sa mnogo vrlina a i sa poteškoćama koje imamo i kojih nikako ne treba da se stidimo jer to smo mi i ako nikad nikog ne povredimo svojim postupcima mi smo savršeni baš takvi kakvi jesmo.
Dragi nam je doneo muziku na sve časove, jer sam otkrila da mu ona godi i da se tako oseća sigurnim. Sve više je obraćao paznju na svoje drugare. Počeo je da im prilazi a oni, mudraci mali, nisu vršili pritisak, nego su ga polako uključivali u njihov svet. Sad, posle četiri godine oni o njemu znaju koliko i ja i znam da će o njemu brinuti u petom razredu i da će biti velika pomoć nastavnicima. Neki od učenika su imali poteškoće u savladavanju nastavne građe ali nisu bili nesigurni. Zajedno sa Dragim oni su uz štapiće, slike, pasulj, plastelin, ... polako, ali sigurno naučili slova i brojnost, a zatim i brojeve kao i sve matematičke operacije. Znali su oni da im se niko neće smejati kad pogreše, da im se niko neće rugati ako na fizičkom ne umeju vežbu izvesti valjano. Znali su da ih niko neće grditi ako nisu postigli uspeh u takmičenju zato što su spori. Uvek su bili ohrabrivani i podsticani.
A ja? Ja sam ostala zatečena idejama i dovijanjima kako da Dragom približim naš svet i malo zavirim u njegov koji je fascinantan. Znala sam da moram za njega stvoriti ambijent sigurnosti i uvažavanja. Kad sam to uspela sve ostalo je bilo lako. Tada je Dragi počeo sam brinuti o sebi. U školi mu nije potrebna ničija pomoć. Raspored zna napamet i vadi pribor tačno na zvono. Oblači se samostalno i sprema za fizičko. U školu dolazi sa drugarima. Oni su sa njim na svakom odmoru. Naučio je mnogo. Počeo je da čita, mada su logopedi tvrdili na neće. Čita samo one reči koje zna i takav mu tekst i pripremam. On je obogatio svoj fond reči, mnogo razume ali retko i nerado govori. Mi smo naučili da čitamo njegove pokrete, gestove a on je naučio da čita nas. Ako želim da proverim da li razume pročitano, ja mu na tabli napišem nešto u vezi života i rada škole npr. „Dragi donesi užinu“, on pročita, ustaje i odlazi po užinu. Matematiku smo svi naučili grafički sa štapićima, sve operacije do 1000. Oni su, svi, lako zatim koristeći brojeve radili zadatke, a Dragi je prešao na kalkulator. Mnogo toga ja ovde ne mogu napisati jer bi to bio roman ali mogu kazati da smo mi jedna srećna porodica koja funkcioniše kao jedan i da se svi volimo i uvažavamo. Srećna sam kad vidim njegov osmeh i sjaj u očima, koje su me uostalom pri prvom susretu prikovale, i za to mu hvala jer da to nisam doživela ne bih znala koliko je ovaj naš posao lep. Ponosna sam na njega. Njemu nije bilo lako da se izbori sa svim strahovima u sebi ali svaki dan napreduje i zato kažem da je on heroj. Za decu sa autizmom kažu da žive u svom svetu. Dragi je nas pustio u svoj svet i to nam pokazuje često. Kad uđemo u učionicu, nismo još svi ni seli na svoja mesta, on nepogrešivo zna ko je izostao iz škole toga dana i pita me imenom i prezimenom gde je to dete. Ako se neko u igri udari i zaplače on ga grli i ljubi da prodje. Nežan je i pun ljubavi za nas, a ljudi koji se stručnjacima zovu za njih kažu da nemaju empatiju. Nismo je ni mi primećivali ispočetka, a sad sa nama deli i sreću i tugu.
Zahvaljujući njemu ja sam postala bolji čovek i mnogo profesionalno naučila, a moji đaci će izrasti u dobre ljude koji bolje od odraslih razumeju različitosti.