Moje ime je M. N. Majka sam osmogodišnjeg dečaka ,koji ima potrebu za dodatnom podrškom u obrazovanju. On je učenik prvog razreda OŠ “Nikolaj Velimirović”, Šabac i prati inkluzivni, individualni program nastave.
On je naše drugo dete. Posle porođajne komplikacije, rođen je sa oštećenjem leve moždane komore, koja je uzrok njegovom fizičkom i mentalnom kašnjenju u razvoju. Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti lekara, shvatli smo da, koliko god oštećenje mozga bilo ozbiljno, postoji mogućnost da se upornim radom formiraju nove sinapse i omogući bolji i kvalitetniji život za naše dete. Uz veliku stručnost lekara, naše roditeljsko zalaganje i podršku porodice, naš sin je prohodao u 4,5 godini, nešto kasnije progovorio, a sada je on dobar, veseo i poslušan đak prvak, integrisan u zdravu i podsticajnu vršnjačku grupu.
Od ogronmog značaja bio je polazak našeg sina u predškolski vrtić, gde je imao prvi susret sa grupom vršnjaka. Zahvaljujući vaspitačici T.J, on je bio lako i brzo privaćen od dece, rado je išao u vrtić i učestvovao u aktivnostima koje je vaspitačica za njega odabirala. Uopšte, odnos vaspitača i psihologa, a onda i podrška drugih roditelja iz grupe, učinila je veliki pomak u socijalizaciji našeg deteta kao i u usvajanju osnovnih pravila ponašanja u grupi.
Ove godine je krenuo u školu. Posle individualnih razgovora sa školskoim psihologom i pedagogom, uključen je u razred učiteljice D.I. Smatram da je za napredak našeg deteta, pre svega zaslužna humanost, stručnost, posvećenost i strpljenje njegove učiteljice. Integracija u grupu je bila neverovatno laka i prirodna, učiteljica je sa velikim taktom i merom postavila kriterijum za njegovo mesto među vršnjacima. Prevazilaženje situacije koju je deci trebalo objasniti je tema o kojoj bi trebalo da govori učiteljica, ali ja mogu da kažem da je naša saradnja, kao i saradnja sa ličnim pratiocem našeg deteta (to je žena koja sa njim sedi u klupi i pomaže mu u praćenju nastave) odlična i uspešna.
Od kada je uključen u nastavu u inkluzivnom programu, primećujemo veliki napredak u socijalnom i emocionalnom sazrevanju našeg sina. On je naučio da poštuje pravila ponašanja u školi (zna da mora da podigne ruku ako želi nešto da kaže, zna da mora da odgovori na postavljeno pitanje, izvršava svoje obaveze pisanja domaćeg zadatka, zna da sa drugarima mora da bude pažljiv i strpljiv...) raduje se svakom odlasku u školu i druženju sa drugaricama i drugovima. Opet zahvaljujući odnosu koji je kreirala učiteljica, prihvaćen je kao isti, ali sa drugačijim potrebama, tako da dobija pozive za rođendanske proslave i uživa zastištu vršnjaka. Ugleda se na drugare i nivo osamostaljivanja je povećan (počeo je sam da odlazi u toalet, sam da pere ruke, duva nos, hoda po ulici, trčka na odmoru...)
U izradi nastavno-obrazovnog plana, pored učiteljice i nas, roditelja, učestvovali su školski pedagog i psiholog. One su, takođe posvećene njegovom razvoju, ponašanju i sagledavanju mogućnosti, redovno posećuju časove i prate naše dete. Zahvaljujući tome, izrada nastavnog individualnog plana bila je u skladu sa mogućnostima našeg sina, bez nerealnih očekivanja i pritisaka. U tromesečnom planu navedeni su prioriteti koje je Nikola apsolutno savladao, tako da je naše zadovoljstvo uspehom ove saradnje veliko. Iako još ne zna da čita, naše dete je naučilo slova, usvojio je pojam broja do 5 i učestvuje u verbalnim i muzičkim izražavanjima. Poseban akcenat je stavljen na njegove mogućnosti (odlično pamti ono što čuje i to perfektno reprodukuje, muzikalan je, lako pamti i reprodukuje reči engleskog jezika i voli priče o pticama, životinjama i rado ih prepričava). Ono što su njegove slabe tačke u razvoju (grafo-motorno je apsolutno nesposoban) nije prenebregnuto, već je sačinjen plan i program usvajanja tehnike pisanja, tako da on sada može da drži olovku i povlači linije uzmeđu dve tačke!
U svakom slučaju, napredak našeg deteta je evidentan i veliki, a naša odluka da ga uključimo u zdravu i podstcajnu školsku vršnjačku grupu se pokazala kao ispravna. Još jedanput bih podvukla da je sav ovaj benefit za naše dete bilo moguće ostvariti samo zahvaljujući posvećenoj i izuzetnoj učiteljici, kao i timskom radu školskog psihologa i pedagoga, koje sa dobrom voljom, stručno i iskrenih emocija, čine sve da naš sin napreduje u socijalnom, emocionalnom i edukativnom smislu.
Na kraju, osećam obavezu da iznesem svoje mišljenje o nedovoljnoj podršci društva prema deci iz osetljivih grupa. Za razliku od škole i okruženja u kome se dete razvija i raste, naše iskustvo sa tada važećim zakonskim odredbama nije bilo pozitivno. Konkretno, nije mu bilo omogućeno da dva puta pohađa predškolski vrtić, što je za njegov razvoj i sazrevanje, a prema mišljenju eminentnih stručnjaka pedijatra i psihologa, bilo od izuzetne važnosti. Navela bih još da je našem detu uskraćeno pravo na personalnog asistenta, kao i sredstva koja bi omogućila da deca sa posebnim potrebama, u okviru svoje škole, mogu da dobiju vežbaonice, alate, učila i druge vrste pomoći. Moram da kažem da učiteljica sama, iz ličnih sredstava, osmišljava pomagala, učila, panoe i dr. koje koristi u radu sa našim sinom.
Konačno, reći ću da smo mi roditelji zadovoljni što naše dete vodi i živi kvalitetan i srećan život okružen podrškom učitelja i škole, uživa u blagodetima drugarstva i stiče drugare koji će, prema našem sinu imati zaštitnički odnos, naučeni da poštuju razlike, da budu iskreni i požrtvovani u pomoći koju bi jedni drugima trebalo da pružamo, jer je život - ČUDO.
V Regionalni sastanak Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, Šabac, 21.03.2014.