Do prošle godine ja nisam ništa znao o autizmu i inkluziji. Sa Stefanom sam se upoznao na početku prvog razreda, zajedno smo krenuli u II ekonomsku školu. Na prvi pogled on se nije razlikovao od nas ni na jedan način. Na samom početku, na drugom času, razredna nam je rekla da je sa nama u odeljenju učenik koji ima autizam. Objasnila nam je šta je autizam i upoznala nas sa nekim Stefanovim specifičnostima.
Na početku svi smo mislili da Stefan ne bi trebalo da ide sa nama, već u specijalizovanu školu. Kako je vreme teklo, sve vise sam razmisljao o ovoj temi i zapitao sam se: „Koja je razlika izmedju Stefija i nas? Zbog cega mi treba da idemo u regularnu školu a on ne?“ I tako je moje angažovanje i uključivanje u sve ovo počelo. Vrlo brzo smo poželeli da saznamo nesto vise o autizmu i da bolje upoznamo Stefana i njegove osobenosti. Ubrzo smo uvideli da se on ne razlikuje toliko od nas koliko smo u pocetku mislili i koliko nam se činilo. Otkrili smo da Stefan ima mnogobrojne interesovanja, talente, kao i svi ostali iz odeljenja. Moram da dodam da je od velike pomoci sto se tice licnog upoznavanja Stefana bilo to sto sam procitao knjigu koja se odnosi direktno na njega, koju je napisala njegova mama.
Želim da kažem da je veliki deo našeg odeljenja pružio podršku Stefanu i pruža je i danas, nas četvoro smo samo deo te ekipe. Smatram da smo najveću podršku Stefanu dali tako što smo i sebi i njemu dali šansu da budemo zajedno (na zajedničkoj grupi na Facebook-u, što smo zajedno u dvorištu na klupi za vreme odmora, odmaramo između časova i razgovaramo...)
Mislim da je velika podrška Stefanu i to što smo bili u kontaktu sa njegovim rodeteljima preko E-mail-a i Facebook-a i sa njima razmenjujemo informacijame koje su Stefanu bile potrebne da savlada gradivo. Tako sam saznao koliko truda i rada stoji iza Stefanovih ocena. Rekao bih da on svakodnevno redovno uči i da veliki trud i rad stoji iza svake ocene koju je dobio.
Prošle školske godine bilo je učenika u odeljenju koji su smatrali da nastavnici poklanjaju ocene Stefanu, da Stefan nije zaslužio ocenu koju je dobio. Ja se prisećam njegovog odgovaranja na času geografije kada nas je sve oduševio preciznim i sjajnim snalaženjem na geografskoj karti. Bio je najbolji, nastavnica ga je pohvalila i on je zasluženo dobio peticu.
Kao što ni svi učenici u odeljenju, tako ni svi nastavnici nemaju podjednako interesovanje da svoj rad na času prilagode Stefanovim potrebama.Ove školske godine mi smo novim nastavnicima ukazali na njegove specifičnosti i potrebe i zamolili ih da obrate pažnju za vreme časa (da pričaju sporije, da ga podsete da zapiše u svesku, da mu ponove pitanje...).
Kada se osvrnem na pocetak prošle školske godine, vidim da je tada bilo mnogo vise incidenata i nerazumevanja nego sto je sada. Sada su se skoro svi navikli na Stefanove razlike i one se više se ne primećuju , sto dokazuje da smo uspeli bar malo da se izborimo za Stefana i olakšamo mu boravak u skoli. To ipak ne znaci da su ga svi prihvatili. I dalje Stefan ima teškoće da se prilagodi novim profesorima, kao što je i profesorima teško da se prilagode njegovim potrebama i načinu rada i učenja.
Ono što je meni bilo najbitnije i što mi je najviše pomoglo su sastanci sa ljudima iskusnijim on mene vezano za ovu temu. Osoba koja je najviše zaslužna za organizovanje tih sastanaka je Milena Jerotijevic, Stefanov psiholog i što je najbitnije, Stefanov prijatelj. Da nije bilo nje, ovi sastanci ne bi bili moguci i Stefan se nikada ne bi osećao kao što verujem da se sada oseća, PRIHVAĆENO. Zbog toga mislim da je ona, zajedno sa njegovim roditeljima najzaslužnija jer je Stefan sada član zajednice u kojoj smo svi isti, a pak i svi različiti na svoj način.
Iz ličnog iskustva mogu da tvrdim da je Stefan jedan izvanredan mladić i da mi je zadovoljstvo što ga lično poznajem i da mi je još više drago što učestvujem u ovom projektu. U isto vreme sam zahvalan lično Stefanu jer sam zahvaljujući njemu stekao novo iskustvo i jer je on imao veći uticaj na mene nego ja njega da se pripremim da u životu postoji mnogo razlika izmedđu ljudi i da to nije razlog da ih odbijamo od sebe, već da ih približavamo sebi.
II-9, II ekonomska škola, Beograd