Kada sada pogledam period osnovne škole i na sva lepa sećanja, doživljaje, vidim da veliki deo svega toga predstavljaju Stefan i Marija. Stvar je u tome što smo od njih naučili nešto što ne mozemo da naučimo u školi, a što je izuzetno važno, tj. zapravo važnije od svega što smo uopšte naučili u školi. A to je da smo naučili da budemo ljudi. Naučili smo da smo svi slični i da treba da se borimo za to.
Stefan je uvek bio dobar. Pravi drug. Uvek bi primetio kada je neko tužan i uvek bi tu istu osobu oraspoložio na način na koji je samo on umeo. Znao je da nam priđe dok smo tužni i da nam kaže da nista nije tako loše kao što izgleda, da će biti bolje, i da nikako ne treba da se sekiramo. Stefan nikada nije zaboravio ničiji rođendan i uvek je bio među prvima koji su nam čestitali. Mnogo je voleo da učestvuje u rođendanskim iznenađenjima i uvek bi tačno pogodio šta je ono što bi tu osobu posebno iznenadilo. I to je ono što smo svi obožavali kod njega. Uvek nam je pomagaо, da li time što bi nam pozajmio olovku, svesku ili dao koji poen na košarci na fizičkom. Nikada nije nikoga uvredio. A, to je ono na šta bi svi dečaci mogli da se ugledaju na njega. Uvek nas je oduševljavao time što tačno pogodi dane i datume i to dosta godina unapred. Zahvaljujuci njemu mi smo čuli za razne pevače koje on voli, za novinara Vanju Bulića, i za razne emisije koje prati. Samim tim i mi smo zavoleli pesme koje on voli, a nekima od nas su baš te pesme postale i omiljene.
A najvažnije od svega što smo naučili je da se sve može kad se hoće. Da su volja, želja i strpljenje tri najvažnije stvari koje nam zapravo trebaju za sve. Da uvek treba da budemo uporni i da se trudimo što više i da će nam cilj tako biti bliže. Jako mi je drago što sam uopšte upoznala Stefana, što mi je drug i volela bih da tako i ostane.
II-5, Šesta beogradska gimnazija, ranije OŠ “Ivan Goran Kovačić”, Beograd