Biti čovek znači biti spreman na kompromis, spreman da deliš i prihvataš. Mnogi od nas nisu sposobni to da urade, neki iz straha a neki jer prosto ne znaju. Prihvatanje se, bas kao i sve ostalo, uči. Ja sam imala tu sreću da tu veštinu naučim uz jednog posebnog dečaka, koji je mene naučio iIi pomogao mi vise nego što sam mislila da će moći i više nego sto sam ja njemu ikada pomogla.
Posmatrati jednu grupu prvačića njihovog prvog dana škole je verovatno veoma zanimljivo. Kada imate 6 i 7 godina nemate stav ni o čemu, svejedno vam je kako ko izgleda i ko šta voli, dovoljno je da taj neko želi da se igra sa vama, da je spreman da se raspravlja sa vama o igračkama i da je prosto tu kad vam je dosadno. Vremenom se formiraju intresovanja i mišljenja, odvajaju se dobri od najboljih drugova i bolji od lošijih đaka, ali vi ste i dalje tu svi zajedno i svi prolazite kroz iste stvari. Barem se meni tada tako činilo.
Ne mogu da se setim kada sam saznala, ili bolje reći, shvatila da sa mnom u odeljenje ide malo drugačiji dečak. Stefan se nije puno razlikovao od nas, i on je bojio, crtao i radio domaće zadatke. Isto kao i svi mi radovao se pred čas fizičkog a gunđao kada bismo trebali da radimo pismeni iz matematike. Umeo je da kaže šta mu se sviđa a šta ne. Išao je sa nama na rekreativne nastave, igrao se sa nama i učestovao je u formiranju zajednice. Sećam se da sam, baš ja imala za zadatak u četvrtom razredu da predstavim svakog člana svog odeljenja na priredbi i nije mi bilo teško da to uradim. Za svakog od njih imala sam da kažem neku posebnu stvar ili da istaknem njegovo zalaganje i ulogu u odeljenju i njegove vrline. Svi smo bili bitan faktor i svi smo, možda ponekad i neprimetno i nesvesno uticali jedni na druge. I sada, posle nekog vremena, mogu da kažem da je Stefanovo prisustvo uticalo na mene. Možda grešim, ali baš zbog njega čini mi se da sam postala pažljivija. Naučila sam šta znači imati strpljenje i volju da saslušam, da vodim računa o ljudima oko sebe i da se trudim da budem staložena, da budem fina čak i kad nemam neki poseban razlog za to. Uz Stefanovu pomoć shvatila sam koliko ljudima znači kad si tu za njih u svakodnevnim, malim, ponekad naizgled nebitnim izazovima. Znači, kad si spreman da malo usporiš, staneš i razmisliš, da li postoji način da nekome bar olakšaš neke izazove i nedoumice na bilo koji način. Zaista je divno to nauciti.
Smatram da i dalje možda nisam sasvim sigurna kako bih objasnila svoju ulogu u Stefanovom razvoju. Ne mogu tačno da odredim na koji način sam mu pomogla ali mislim da mogu da kažem da me on smatra prijateljem i to mi puno znači. Ono što znam, to je da sam se trudila da budem strpljiva i da ga saslušam, da uvažim i njegove potrebe i mišljenje i da ga pohvalim kad uradi nešto dobro. Trudila sam se da shvati da u meni ima podršku i prijatelja i mislim da je to najbitnije u građenju odnosa sa drugima. Glavni činilac je dobra volja i podrška, Stefan ju je imao i u školi i u kući. Možda je moje mišljenje pogrešno, ali mislim da je bitno bilo i to što je Stefan pokušavao da se prilagodi nama isto koliko i mi njemu i nije želeo da se razlikuje. To je doprinelo da on postane pametan, sposoban mladić sa dobrim uspehom u školi i ljudima koji ga podrzavaju oko sebe.
Kažu, sve lepo što uradimo vratiće nam se, meni jeste jer imam jednog zaista posebnog prijatelja. Ne možemo da preuzmemo nečije probleme i borbe, možemo samo da budemo tu za njih i da ih volimo. Zaista mislim da je to dovoljno i da treba da naučimo da je to ustvari jedno veliko zadovoljstvo.