Kako odrastamo, upoznajemo veliki broj različitih ljudi, i svaka od tih osoba u većoj ili manjoj meri utiče na nas i pomaže nam da formiramo sopstvenu ličnost. Svaka od tih osoba u sebi nosi nešto po čemu je posebna i sve su različite. Neke od tih razlika lakše prihvatamo, neke teže, a neke uopšte ne možemo da razumemo i odbacujemo ih. Nekima se podsmevamo, a nekima divimo.
Postoje ljudi koji te razlike „umeju da nose“ i njima se ponose, a neki ih sakrivaju i pokušavaju da se ponašaju kao većina. Upravo zbog tih razlika se učimo novim veštinama, stičemo nova znanja i usvajamo osobine koje ćemo nositi u sebi zauvek i to je nešto što se dešava sasvim spontano. Postoje osobe koje će uvek biti uz nas i uz koje ćemo uvek sticati nova saznanja, iako smo se već „opredelili“ za neke stvari, shvatili šta volimo, šta ne, usmerili se ka nekom cilju. Poznajem mnogo ljudi, i za većinu njih umem da kažem kakav su uticaj imali na mene. Ipak, osoba koja je u, po meni, najvećoj meri, uspela da mi pomogne da postanem ovakva kakva sam sad je moj brat, Stefan.
Sa Stefijem sam rasla, sazrevala. Uvek sam donekle primećivala da se dosta razlikuje od druge dece. Nije voleo da igra fudbal sa drugim dečacima, nije izlazio napolje i do iznemoglosti trčao, jurio, galamio ili šta već deca rade. To mi je u isto vreme bilo i neobično ali i potpuno obično. Znala sam da ima „problem“, autizam, ali nikada nisam u potpunosti razumela šta to znači. Mislim da ni sad ne razuemem. On je uvek za mene bio moj stariji brat i jedino tako sam ga i doživljavala. Kao mali smo se dosta svađali, nekada čak i tukli, ali to je ono što braća i sestre rade. Uvek smo se dosta razlikovali, ali bilo je stvari u kojima smo oboje uživali i koje su mi ostale u sećanju kao nešto naše. Ne znam da kažem kako sam u tom periodu uticala na njega, kao ni on na mene, ali pretpostavljam da nam je oboma bilo dovoljno to što smo imali nekog sa kim smo mogli da se poigramo, pričamo, provedemo vreme kada nam je bilo dosadno ili jednostavno zajedno prolazimo kroz stvari koje oboje nismo voleli, kao što je bilo obdanište. Ni jedno od nas nije volelo da ide tamo, ali se sećam da mi je uvek bilo lakše kada ga vidim na ručku ili u dvorištu.
Kada je krenuo u školu, volela sam s njim da radim domaći, učim, crtam, pišem. Sve što je on radio radila sam i ja. I sada, kada smo stariji, često razmišljam o tome kako je i on prolazio kroz sve što se meni sada dešava. Sve te pripreme za završni ispit, maturu, ekskurzije, upis u srednju školu, prilagođavanje na novu okolinu, društvo, više obaveza, sve mi se to činilo tako daleko, a evo me tu, gde je i on bio.
Verovatno nisam ni svesna koliko je zapravno on uticao na mene. Uvek sam na neki način pokušavala da ga sustignem, mislim da sam zbog njega gurala napred i da mi je on u velikoj meri pomogao da budem ono što sam. Pre svega sam shvatila da je normalno da se razlikujemo i naučila sam kako da te razlike prihvatim. Naučila sam da nikoga ne treba ismevati zbog nečega na šta ne može da utiče i da sve ljude treba poštovati iako se sa nekima ne slažemo baš najbolje. Isto tako mislim da sam i ja na njega uticala, da je i on učio od mene. Sećam se da su mi pričali kako me je Stefi kao mali često imitirao. Na primer, kada sam počela sama da idem u prodavnicu i on je hteo da ide sa mnom. Pa čak i sada nesvesno utičem na njega. To shvatim tek kada vidim kako razmišlja ili reaguje u nekim situacijama. Vidim da pokušava da bude što samostalniji, ljuti se kada mu pričamo šta treba da uradi, kako da se ponaša, jer se ispostavi da to i sam ume da prepozna. Mislim da smo moji roditelji i ja i dalje oko tih stvari zastali u periodu kada je bio mali i da ne shvatamo koliko je napredovao od tad. Najviše me je iznenadio njegov nagon da me brani kada mama ili tata kažu da nešto uradim, a ja se bunim. Uvek im kaže da me ostave na miru, da mogu da radim šta hoću i tek sam posle nekog vremena shvatila da time želi da mi kaže da i ja uradim isto kada njemu nešto smeta. Ponekada umem da odreagujem onako kako njemu ne ide u prilog, pa se tada buni i kaže mi kako on mene uvek brani, a ja njega nikad. Shvatila sam da mu je u takvim situacijama potrebna dodatna podrška. Takođe, ume da me iznenadi kada uđe u moju sobu, bez nekog posebnog razloga, pa onda pričamo o onome što mu se desilo tog dana u školi, neke probleme na koje nailazi, o emisijama koje voli da gleda. U tim trenucima uvidim da se on, zapravo, ne razlikuje mnogo od mene ili bilo koga drugog, jer svi zapravo imamo tu potrebu da se nekom ispovedimo, kažemo šta nas muči, šta nas čini srećnim, i uvek mi bude drago što sam jedna od osoba kojoj veruje i sa kojom može da priča o takvim stvarima.
Često razmišljam o tome zašto baš on mora da bude toliko drugačiji od ostalih. Nekada mislim kako je to nepravedno, ali onda se setim kako tu razliku nikada i nisam preterano osećala. Nekako mi je normalno da bude takav. Kako raste, tako primećujem da je ta razlika sve manja, vidim koliko se trudi da se uklopi, shvatam da i njemu smeta što je drugačiji, ali opet, sa druge strane ostaje pri nekim svojim stavovima i mišljenjima, što mi se jako dopada. I pored svih njegovih posebnosti i razlika, srećna sam što imam jednu osobu kao što je on, osobu koja me je toliko toga naučila i pomogla mi.
I-4 Šesta beogradska gimnazija