Na početku prošle školske godine Stefan je bio nov kao i svi ostali. I onda smo krenuli da se upoznajemo, svako sa svakim, kako to na početku i ide, pa tako i sa Stefanom. On je bio povučen, ali dobro, kao i svi mi...
Želim da se prisetim jednog detalja iz prvog razreda, tačnije prvog dana škole. Prilikom predstavljanja učenika, na pitanje odeljenskog starešine zašto smo upisali Drugu ekonomsku školu i obrazovni profil poslovni administrator, Stefan je bio jedini učenik koji je jasno rekao da je školu i baš ovaj profil upisao jer želi da postane novinar, što me je oduševilo.
Tog prvog časa izdvojio se od svih nas, samo po tome što je znao šta želi da radi. Idućeg časa bez njegovog prisustva, razredna nam je rekla da je Stefan učenik koji ima autizam i da će ići sa nama u razred. Rekla nam je nekoliko rečenica o autizmu i ukazala nam na neke njegove spečificnosti i moguća ponašanja (ponavljanje iste rečenice, možda će kada je nervozan da govori povišenim glasom...)
Tom prilikom je rekla da u našem odeljenju ima 30 učenika i da smo svi medjusobno veoma slični ali i veoma različiti i da je postojanje različitosti velika prednost i naša dobit. Pozvala nas je da svako od nas sebi da šansu da se što bolje međusobno upoznamo, budemo otvoreni za različitosti jer će nas one obogatiti. Zaista je tako, u našem odeljenju ima 30 jedinstvenih mladih ljudi i svi se razlikujemo po hobiju kojim se bavimo, sportovima koje treniramo, muzici koju slušamo, stilu oblačenja... Stefan je dečak koji nema interesovanja za sport, iako je jedan od vrednijih na časovima fizičkog, ali ga zanima muzika, estrada, novinarstvo...
Možda se sada pitate zašto je Stefanu potrebna naša pomoć?
Ali, zašto da ne?... On je za nas kao i svaki drugi dečak iz odeljenja, na drug, Stefan, i nije nam teško da mu pomognemo oko bilo čega, da mu isfotokopiramo nešto, pozajmimo svesku... Evo ja sam sa njim išla do pekare par puta, jer sam znala da treba da pređe ulicu, ili da mu pomognem oko plaćanja ili sta god da je potrebno. Takođe sam sa njim išla ispred skole da zajedno sačekamo njegovog tatu koji je trebalo da dođe po njega, misleći da možda Stefan ne ode negde, da se ne izgubi... Mada, više sam strahovala nego što bi se to stvarno desilo. Ali nisam bila sigurna da li njemu uopšte treba pomoć, jer, evo npr. to sa pekarom, to je možda ko zna koji put da on ide do pekare, i možda mu ja uopste nisam trebala. Što me je i navelo na to da ja njega u stvari pitam da li mu nešto treba. Takođe sam mu rekla, ako mu zatreba nešto, da slobodno kaže i zatraži pomoć.
Često zajedno provodimo odmore. I ima jedno mesto na kome smo stalno (pogotovo sada kada je hladnije), tj. uz radijator. I stalno nas tu svi vide, što bi naša razredna rekla: pridržavamo radijator. I mislim da se Stefan oseća prijatno sa nama, pričamo o svačemu i primetila sam da delimo slična interesovanja. A i on je tako siguran da neće zakasniti na čas.
Profesori, bar vecina, stvarno su voljni i zainteresovani za Stefana. Imaju razumevanja i obraćaju pažnju na te neke sitnice, kao npr. dosta puta zastanu, ponove kad se nešto diktira, usmeravaju ga sta da nađe u knjizi, šta da uči... Ali da budemo iskreni, ima i one manjine koja jednostavno nije zainteresovana i koja nema volje niti snage za to.
Za nas lično, prijateljstvo sa Stefanom predstavlja stvarno jedno veliko iskustvo i jedan veliki plus. I na kraju, kada pogledamo, on se stvarno sjajno uklopio.
II-9, II ekonomska škola, Beograd