Ova deklaracija usvojena od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1948. godine. U njoj je predstavljeno opšte viđenje organizacije o pitanjima ljudskih prava garantovanih svim ljudima. Na Međunarodnoj konverenciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima 1968. godine odlučeno je deklaracija „predstavlja obavezu za sve članice međunarodne zajednice“. Deklaracija je poslužila kao osnova za originalna dva pravno obavezujuća sporazuma Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, Međunarodni sporazum o civilnim  političkim pravima i Međunarodni sporazum o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima.

Deklaracija ima preambulu i trideset članova, a najznačajniji su sledeći principi:

• Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti.
• Pravo na obrazovanje.
• Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost.
• Pravo na puno učešće u kulturnom životu.
• Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne.
• Sloboda mišljenja, uverenja i veroispovesti.
• Sloboda izražavanja i mišljenja.

Kad je u pitanju pravo na obrazovanje, u Deklaraciji se u čl. 26 navodi:

Svako ima pravo na obrazovanje.

Srednje i visoko obrazovanje treba da bude svima podjednako dostupni svim odgovarajućim sredstvima.

Ova deklaracija garanuje poštovanje dostojanstva osoba sa invaliditetom i da oni imaju građanska i politička prava isto kao i prava na ekonomsku i socijalnu sigurnost. Diskriminacija protiv osoba sa invaliditetom i njihovih porodica je zabranjena. Osobe sa invaliditetombez obzira na poreklo, prirodu i ozbiljnost svog hendikepa i invaliditeta uživaju ista  osnovna prava kao i njihovi  sugrađani istih godina, što pre svega znači pravo na dostojan život, koliko je moguće normalan i potpun.

Deklaracija je usvojena od strane Generalne skupštine 1975. godine.

Prava deteta  su relativno novi pojam u većini zemalja. Dugo se smatralo da deca nemaju nikakva posebna prava, a takođe i da su roditelji, odnosno, osobe koje o detetu brinu jedini koji imaju pravo da odlučuju u ime deteta. Iako postoje i sistemske i individualne razlike, slobodno možemo da kažemo da su deca dugo posmatrana kao „vlasništvo“ svojih roditelja, a ne kao ljudska bića sa sopstvenim pravima i potrebama. Prvi međunarodni dokument koji se posebno i isključivo bavi pravima dece je Konvencija o pravima deteta..

Naša zemlja je ratifikovala Konvenciju 1990. godine čime je preuzela obavezu da uskladi domaće zakonodavstvo sa načelima i pravima sadržanim u Konvenciji. Ovim dokumentom se potvrđuje da je deci, usled njihove osetljivosti, potrebna posebna briga i zaštita.

Detetom se smatra svaka osoba ispod 18 godina.

Osnovni principi Konvencije, koji se primenjuju uvek, u svakoj situaciji i odnose se na svako dete, su:

• pravo na život, opstanak i razvoj – svako dete ima neotuđivo pravo na život koje stiče samim rođenjem, a država ima obavezu da obezbedi opstanak i razvoj svakom detetu
• nediskriminacija – sva prava se primenjuju na svu decu bez diskriminacije po bilo kom osnovu, države imaju obavezu da štite decu od diskriminacije i da preduzimaju pozitivne akcije u cilju promocije prava dece i njihove jednakosti
• princip najboljeg interesa deteta – svi postupci koji se tiču deteta moraju da budu preduzeti u skladu sa njegovim/njenim najboljim interesom. Države su u obavezi da obezbede odgovarajuću brigu o detetu u slučaju kada roditelji/staratelji to ne čine
• pravo na participaciju deteta – dete ima pravo da slobodno izražava mišljenje i pravo da se to mišljenje uzme u obzir u svim stvarima i postupcima koji se neposredno tiču deteta.

Deklaracija je usvojena u Jomtien-u 1990. U njoj se navodi da je obrazovanje i vaspitanje osnovno pravo deteta; Aktivno obavezivanje na otklanjanje nejednakosti u obrazovanju; Moraju se preduzeti koraci za obezbeđivanje jednakog pristupa obrazovanju za sve kategorije osoba sa invaliditetom kao sastavni deo obrazovnog sistema.

Svrha Standardnih pravila je da obezbede da osobe sa invaliditetom uživaju ista prava i obaveze kao i ostali članovi društva. Ona počivaju na načelima poštovanja dostojanstva osoba sa invaliditetom, učešća osoba sa invaliditetom u odlučivanju o pitanjima koja se tiču tih osoba, nediskriminacije, prava na kompenzaciju i dostupnost prava, sredstava, informacija.

Prema ovom dokumentu, države treba da priznaju načelo jednakih mogućnosti  obrazovanja i vaspitanja u osnovnim, srednjim i višim školama deci, omladini i odraslim osobama sa invaliditetom, u integrisanim uslovima.

Obrazovanje i vaspitanje osoba sa invaliditetom je sastavni deo opšteg obrazovnog sistema.

Kod dece postoji široka raznolikost karakteristika i potreba.

Biti različit je normalno.

Škole moraju da se prilagode svoj deci.

Deca sa invaliditetom treba da pohađaju škole u susedstvu.

Učešće zajednice je od suštinske važnosti za inkluziju.

Pedagogija usmerena na decu je od najveće važnosti za inkluziju.

Fleksibilni nastavni planovi i programi treba da se prilagode deci, a ne obrnuto.

Inkluziji su potrebni adekvatni resursi i podrška.Inkluzija je od suštinske važnosti za ljudsko dostojanstvo i puno uživanje ljudskih prava.Sva deca imaju koristi od inkluzije. Oni pomažu u stvaranju inkluzivnog društva.

Inkluzija unapređuje efikasnost i isplativost obrazovnog sistema.

Svako dete ima osnovno pravo na obrazovanje i mora mu se pružiti prilika da postigne i održava prihvatljiv nivo učenja.

Redovne škole sa inkluzivnom orijentacijom su najefikasnije sredstvo suzbijanja diskriminatorskih stavova, kreiranja otvorenih zajednica, izgradnje inkluzivnog društva i ostvarivanja obrazovanja za sve. Štaviše, one obezbeđuju efikasno obrazovanje za većinu dece i unapređuju efektivnost i isplativost celokupnog obrazovnog sistema.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Ovoj Konvenciji pristupila je Republika Srbija (2009). Konvencija promoviše, štiti i garantuje puno i efikasno uživanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom i poštovanje njihovog dostojanstva.

U Konvenciji se u čl. 24 navodi da će države članice će obezbediti inkluzivni obrazovni sistem na svim nivoima. Osobe sa invaliditetom su "subjekti" sa pravima, a ne“objekti“ dobrotvornih akcija, medicinskog lečenja i socijalne zaštite.

U ostvarivanju ovih prava, države članice će obezbediti sledeće:

• da imaju pristupinkluzivnom, kvalitetnom i besplatnom osnovnom i srednjem obrazovanju ravnopravno sa drugima u zajednicama u kojima žive;
• da ne budu isključene iz opšteg obrazovnog sistema na osnovu invalidnosti;
• da dobijaju pomoć koja im je neophodna u okviru opšteg obrazovnog sistema radi olakšavanja njihovog efektivnog obrazovanja;
• da u okruženju budu sprovedene mere efikasne i individualne pomoći koja u najvećoj mogućoj meri podstiče intelektualni i socijalni razvoj ovih osoba, u skladu sa ciljem njihove pune inkluzije;
• da mogu učiti Brajevo pismo, alternativna pisma i alternativne oblike komunikacije. Treba promovisati jezički identitet zajednice gluvih;
• da obrazovanje osoba sa invaliditetom, a posebno dece, koja su slepa, gluva ili gluvo-slepa, bude u okruženju koje u najvećoj mogućoj meri podstiče intelektualni i socijalni razvoj(dopuštajući mogućnost odvojenogobrazovanja).
• treba zaposliti nastavnike sa invaliditetom i one koji znaju znakovni jezik i/ili Brajevo pismo.

Konvenciju protiv Diskriminacije u obazovanju usvojio je UNESKO 1960. godine sa ciljem da spreči segregaciju i diskriminaciju na polju obrazovanja. Stupila je na snagu 1962. godine