Kada sam prvi put videla Stefana, isprva mi je bilo čudno. Zbog mog iskustva sa bratom koji takođe ima autizam, nisam znala da neko sa autizmom može da ide u školu. Bila sam kao i svi ostali u iščekivanju, stepela sam. Plašila sam se da će možda nekog da udari ili nešto slično. Ali, na sreću, to se nije desilo i videla sam da Stefan nije sklon tome. U drugom polugodištu prvog razreda, odlučila sam da sednem pored njega jer je izgledao jako usamljen i pomalo zbunjen. On se tada, kao i mi, nalazio u potpuno novom okruženju i nije navikao na novo odeljenje.
S druge strane, imala sam osećaj da niko neće shvatiti šta je važno za njega, kako da mu pomognu. Sve je to bilo potpuno spontano. Jednostavno sam imala potrebnu da mu pomognem. Na neki način se može reći da je moje iskustvo sa bratom bila olakšavajuća okolnost, jer u suprotnom, danas ne bih sedela pored Stefana, ne bih znala kako da se ponašam prema njemu niti kako da mu pomognem.
Sećam se da me je Stefan mnogo puta prijatno iznenadio, a prvi put je to bilo kada je odgovarao istoriju. Istorija je bila prvi predmet koji smo trebali da odgovaramo u prvom razredu. Očekivala sam da se niko neće javiti, ali onda je Stefan digao ruku. Ne samo to, on je i super odgovarao i dobio je ocenu koju je zaslužio. Bila sam iznenađena toliko da sam rekla svojim roditeljima i drugaricama iz osnovne. Htela sam i razrednoj da javim.
Ponekad na odmorima pričamo o Divni Vasić i Vanji Buliću ili o profesorima koji mu se ne sviđaju. Može se reći da smo postali drugari. Iako ima autizam, on je kao i svi ostali, ume da sluša, ima svoje mišljenje i uči. Pokazuje osećanja poput tuge ili ljutnje kao i svi drugi. Zapravo, on se ni ne razlikuje mnogo od nas, samo ljudi misle da je drugačiji.
II-9, II ekonomska škola, Beograd