Ова декларација гаранује поштовање достојанства особа са инвалидитетом и да они имају грађанска и политичка права исто као и права на економску и социјалну сигурност. Дискриминација против особа са инвалидитетом и њихових породица је забрањена. Особе са инвалидитетомбез обзира на порекло, природу и озбиљност свог хендикепа и инвалидитета уживају иста  основна права као и њихови  суграђани истих година, што пре свега значи право на достојан живот, колико је могуће нормалан и потпун.

Декларација је усвојена од стране Генералне скупштине 1975. године.

Код деце постоји широка разноликост карактеристика и потреба.

Бити различит је нормално.

Школе морају да се прилагоде свој деци.

Деца са инвалидитетом треба да похађају школе у суседству.

Учешће заједнице је од суштинске важности за инклузију.

Педагогија усмерена на децу је од највеће важности за инклузију.

Флексибилни наставни планови и програми треба да се прилагоде деци, а не обрнуто.

Инклузији су потребни адекватни ресурси и подршка.Инклузија је од суштинске важности за људско достојанство и пуно уживање људских права.Сва деца имају користи од инклузије. Они помажу у стварању инклузивног друштва.

Инклузија унапређује ефикасност и исплативост образовног система.

Свако дете има основно право на образовање и мора му се пружити прилика да постигне и одржава прихватљив ниво учења.

Редовне школе са инклузивном оријентацијом су најефикасније средство сузбијања дискриминаторских ставова, креирања отворених заједница, изградње инклузивног друштва и остваривања образовања за све. Штавише, оне обезбеђују ефикасно образовање за већину деце и унапређују ефективност и исплативост целокупног образовног система.

Права детета  су релативно нови појам у већини земаља. Дуго се сматрало да деца немају никаква посебна права, а такође и да су родитељи, односно, особе које о детету брину једини који имају право да одлучују у име детета. Иако постоје и системске и индивидуалне разлике, слободно можемо да кажемо да су деца дуго посматрана као „власништво“ својих родитеља, а не као људска бића са сопственим правима и потребама. Први међународни документ који се посебно и искључиво бави правима деце је Конвенција о правима детета..

Наша земља је ратификовала Конвенцију 1990. године чиме је преузела обавезу да усклади домаће законодавство са начелима и правима садржаним у Конвенцији. Овим документом се потврђује да је деци, услед њихове осетљивости, потребна посебна брига и заштита.

Дететом се сматра свака особа испод 18 година.

Основни принципи Конвенције, који се примењују увек, у свакој ситуацији и односе се на свако дете, су:

• право на живот, опстанак и развој – свако дете има неотуђиво право на живот које стиче самим рођењем, а држава има обавезу да обезбеди опстанак и развој сваком детету
• недискриминација – сва права се примењују на сву децу без дискриминације по било ком основу, државе имају обавезу да штите децу од дискриминације и да предузимају позитивне акције у циљу промоције права деце и њихове једнакости
• принцип најбољег интереса детета – сви поступци који се тичу детета морају да буду предузети у складу са његовим/њеним најбољим интересом. Државе су у обавези да обезбеде одговарајућу бригу о детету у случају када родитељи/старатељи то не чине
• право на партиципацију детета – дете има право да слободно изражава мишљење и право да се то мишљење узме у обзир у свим стварима и поступцима који се непосредно тичу детета.

Конвенцију против Дискриминације у обазовању усвојио је УНЕСКО 1960. године са циљем да спречи сегрегацију и дискриминацију на пољу образовања. Ступила је на снагу 1962. године

Сврха Стандардних правила је да обезбеде да особе са инвалидитетом уживају иста права и обавезе као и остали чланови друштва. Она почивају на начелима поштовања достојанства особа са инвалидитетом, учешћа особа са инвалидитетом у одлучивању о питањима која се тичу тих особа, недискриминације, права на компензацију и доступност права, средстава, информација.

Према овом документу, државе треба да признају начело једнаких могућности  образовања и васпитања у основним, средњим и вишим школама деци, омладини и одраслим особама са инвалидитетом, у интегрисаним условима.

Образовање и васпитање особа са инвалидитетом је саставни део општег образовног система.

Декларација је усвојена у Јомтиен-у 1990. У њој се наводи да је образовање и васпитање основно право детета; Активно обавезивање на отклањање неједнакости у образовању; Морају се предузети кораци за обезбеђивање једнаког приступа образовању за све категорије особа са инвалидитетом као саставни део образовног система.

Ова декларација усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација 1948. године. У њој је представљено опште виђење организације о питањима људских права гарантованих свим људима. На Међународној конверенцији Уједињених нација о људским правима 1968. године одлучено је декларација „представља обавезу за све чланице међународне заједнице“. Декларација је послужила као основа за оригинална два правно обавезујућа споразума Уједињених нација о људским правима, Међународни споразум о цивилним  политичким правима и Међународни споразум о економским, друштвеним и културним правима.

Декларација има преамбулу и тридесет чланова, а најзначајнији су следећи принципи:

• Право на живот, слободу и сигурност личности.
• Право на образовање.
• Право на запослење, плаћене празнике, заштита од незапослености и социјална сигурност.
• Право на пуно учешће у културном животу.
• Слобода од тортуре или свирепог, нехуманог третирања или казне.
• Слобода мишљења, уверења и вероисповести.
• Слобода изражавања и мишљења.

Кад је у питању право на образовање, у Декларацији се у чл. 26 наводи:

Свако има право на образовање.

Средње и високо образовање треба да буде свима подједнако доступни свим одговарајућим средствима.

Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 13. децембра 2006. године Конвенцију о правима особа са инвалидитетом. Овој Конвенцији приступила је Република Србија (2009). Конвенција промовише, штити и гарантује пуно и ефикасно уживање свих људских права и основних слобода особа са инвалидитетом и поштовање њиховог достојанства.

У Конвенцији се у чл. 24 наводи да ће државе чланице ће обезбедити инклузивни образовни систем на свим нивоима. Особе са инвалидитетом су "субјекти" са правима, а не“објекти“ добротворних акција, медицинског лечења и социјалне заштите.

У остваривању ових права, државе чланице ће обезбедити следеће:

• да имају приступинклузивном, квалитетном и бесплатном основном и средњем образовању равноправно са другима у заједницама у којима живе;
• да не буду искључене из општег образовног система на основу инвалидности;
• да добијају помоћ која им је неопходна у оквиру општег образовног система ради олакшавања њиховог ефективног образовања;
• да у окружењу буду спроведене мере ефикасне и индивидуалне помоћи која у највећој могућој мери подстиче интелектуални и социјални развој ових особа, у складу са циљем њихове пуне инклузије;
• да могу учити Брајево писмо, алтернативна писма и алтернативне облике комуникације. Треба промовисати језички идентитет заједнице глувих;
• да образовање особа са инвалидитетом, а посебно деце, која су слепа, глува или глуво-слепа, буде у окружењу које у највећој могућој мери подстиче интелектуални и социјални развој(допуштајући могућност одвојеногобразовања).
• треба запослити наставнике са инвалидитетом и оне који знају знаковни језик и/или Брајево писмо.